Дечји фестивал ,,Опленац'' одржан је 12.9.2021. године. Фестивал је организовала Фондација ,, Корени'' под покровитељством Њихових краљевских височанстава принца Михаила и принцезе Љубице Карађорђевић. Посећеност је била изузетно велика. У шуми иза цркве постављени су штандови са различитим радионицама. Радила је ликовна радионица ,музичка, калиграфска, еколошка радионица, полигон спретности, саветовалиште за децу и родитеље, тренинг фудбала, тренинг одбојке, ашихара тренинг, теквондо тренинг, тренинг каратеа, Радионица ,, Шумско дрво'' и Радионица ,,Здрава храна''. На фестивалу су учествовали чланови Менсе и позната имена из света уметности: Урош Петровић, писац, Александар Филимоновић, глумац, Наташа Тасић Кнежевић, оперска певачица. Била је и председница Менсе Александра Боровић. Чланови новинарске секције су интервјуисали све ове познате личности. Интервју су водили: Емилија Јокић, Лука Живановић, Нина Милојевић, Теодора Спасић и Миа Тодоровић.

ИНТЕРВЈУ СА УРОШЕМ ПЕТРОВИЋЕМ

Урош Петровић је рођен 8. априла 1967. године у Горњем Милановцу. Од 1975. године живи у Београду. Аутор је романа фантастике, романа у загонеткама и загонетних прича. Карактеристичан је по иновативном приступу књижевности за децу и младе. Књиге су му објављене у Италији, Мађарској, Грчкој, Северној Македонији, Румунији, Словенији и Чешкој.Добитник је великог броја награда из области књижевности и фотографије.

Теодора Спасић (новинар) :

,,Како сте дошли на идеју да напишете ,,Загонетне приче''?''

Урош Петровић:

,,Када сам био дете, често смо боравили напољу, остајали смо касно увече, палили ватру и седећи уз ватру причали загонетне приче. Било их је мало, о неком човеку у пустињи , о албатросу и није их било више. Решио сам, када сам порастао, да их смишљам и да их пишем. Када су изашла прва два наставка, доживела су велики успех. Само серијал ,,Загонетне приче'' доживео је велики успех и продато је преко 100000 примерака у Србији тако да сам онда наставио да их пишем. То је нешто што волим да радим. Уствари, волим да радим оно што би други волели да раде мени, а то је да ми упосле мозак.''

Лука Живановић (новинар):

,,Одакле црпите инспирацију?''

Урош Петровић:

,,Можда ће неко од вас бити нспирација за неки лик у следећој књизи. Озбиљно, пуно путујем и када пишем неки лик ми изрони из сећања и ја га употребим. Чак ми се појави у некој књизи неко дете које сам упознао.''

Емилија Јокић(новинар):

,,Како Ваше књиге утичу на читаоце?''

Урош Петровић:

,, Утичу добро. Оно што је важно да се оне користе да ухвате читаоца да не може да је остави. То је јако важно данас када је велика конкуренција у виду мобилних телефона, таблета и свега осталог. Моје књиге су добре и доста се користе да буду прва књига неком детету, а касније да пређе и на остале књиге. Испоставило се да дете које чита има за трећину већа постигнућа у животу. Елоквентније је, има већу вештину са речима. Шта год радиш у животу једног дана да ли си адвокат, учитељ, политичар, имаш велику предност ако читаш књиге. А та предност се ствара у вашим годинама. Волим што се моје књиге користе за мамац, удицу да неко дете постане читалац и мислим да је то најважнији утицај мојих књига.''

Нина Милојевић(новинар):

,,На ком систему учења се заснивају?''

Урош Петровић:

,,Део НТЦ система учења се заснива на овим књигама. Прво су настале ,,Загонетне приче'' па тек сам онда са доктором Рајовићем осмислио НТЦ систем учења. Иначе, прве радионице су настале  кад су изашле ,,Загонетне приче'' први и други део. Онда су ме звали у школе и ја сам читао те приче деци и онда смо видели да то јако добро функционише и развија умне способности деце. Касније смо то уврстили у НТЦ систем учења.''

 

Миа Тодоровић(новинар):

,,Прочитали смо да сте коаутор  програма „НТЦ Систем учења“? Можете ли да нам појасните какав је то систем учења?''

Урош Петровић:

,,Приметили смо да понеке лекције, понеки часови смарају данашњу децу, да се технологије много брже развијају него наш приступ образовању па смо желели да дамо свој допринос образовању у Србији на почетку иако се тај систем сада примењује у више земаља Европе Решили смо да не будемо људи који ће само нештто критиковати без предлога за решење па ако се догоди да направимо неки бољитак од 0,1 % ми бисмо били задовољни. Међутим, испоставило се да систем који смо направили функционише јако добро. Он је свеобухватан, од најранијег доба па до неких средњошколских дана покушавамо да наставу учинимо занимљивијом и тиме омогућимо деци да досегну свој максимум.''

ИНТЕРВЈУ  СА АЛЕКСАНДРОМ БОРОВИЋ, председницом Менсе

Нина Милојевић(новинар):

Шта је Менса?

Александра Боровић:

,, Менса је удружење, то је једна група људи који су се удружили заједно и једина њихова заједничка карактеристика је да имају много паметне мозгове, односно, поседују коефицијент интелигенције који показује да су високо интелигентни. Окупили су се заједно у ту организацију која их повезује да бих се они упознали и да би могли да организују неке заједничке активности. Највише се бавимо тиме да помогнемо даровитој деци и одраслима,  као рецимо Никола Тесла, који нису схваћени у својој средини јер су мало другачији. Ми покушавамо да се изборимо за то да њих боље разумеју у школама и да их деца боље разумеју. Циљ је да се направи једно окружење у коме ће они мало боље да прођу а не да буду неки тамо изопштени из друштва које нико не воли и сви их ћушкају. Они су генијалци, али их људи не разумеју.''

Теодора Спасић (новинар) :

Како се постаје члан Менсе?

Александра Боровић:

,,Ви сте још увек млади да бисте постали члан Менсе. За улазак у Менсу тестира се коефицијенат интелигенције и то у Србији тек од 17 година. Значи, када напуните 17 година, ако вам буде интересантно можете да дођете. Радимо тестирања више пута годишње у разним градовима и ко постигне одређени резултат који је минимум да би се ушло у Менсу, може да постане члан. Например и принцеза Љубица Карађорђевић је била чланица Менсе пре него што је постала принцеза и сада се дружимо сви ми са њом, а надам се и сви ви једног дана.''

Лука Живановић (новинар):

Када је Менса основана у Србији?

Александра Боровић:

,, Прво оснивање Менсе је било још у Југославији 1989. године. Након рата деведесетих када се Југославија распала и Србија стала на ноге 1998. године поново су организовали тестирања, окупили су чланове и почели да раде. Тако да постојимо већ 23 године.''

Емилија Јокић(новинар):

Које су прдности чланства у Менси?

Александра Боровић:

,, То је јако добро питање. Наизглед нема неких већих предности, ми немамо неке велике предности у односу на друге људе. То је једно друштво паметних људи и у томе је предност. Ти нађеш ту људе који су изузетно радознали и можеш са њима да причаш о свакој могућој теми. Обично људи који су високо интелигентни имају нека чудна интересовања. Досадна им ова обична интересовања већ имају нека необична па у Менси нађу саговорнике, а такође, можемо да се договарамо и заједно тражимо неке боље услове за школовање за наше пријатеље који су даровити и који су генијалци. Нису сви у Менси генијалци, али се боримо за оне који су баш генијални. Предност је што упознаш феноменалне људе и онда сви заједно организујемо разне активности које су нам забавне, које су за побољшање образовања, да буду боље шкооле за вас. Имамо и неке попусте које неке фирме дају нашим члановима и то је мала предност. Највећа предност су та дивна познанства.''

Миа Тодоровић(новинар):

Често се помиње НТЦ учење. Можете ли да нам појасните шта подразумева ово учење?

Александра Боровић:

,,Ранко Рајовић који је оснивач наше Менсе, он је лекар по занимању, има четворо деце и стално је покушавао да нека нова медицинска постигнућа примени у педагогији, односно у образовању и васпитању деце. И управо тако је настао тај НТЦ програм који покушава да најновија сазнања из облсти неурологије да примени у васпитању и образовању деце. Познат вам је онај осећај досаде када морате нешто да учите читајући само, а ако учитељица направи кроз неку занимљиву радионицу, вама буде занимљиво, играте се и брзо запамтите а нисте се намучили. Разлог за то је што наш мозак тако функционише да оно што видимо и зашта се заинтересујемо много боље памтимо. Управо такве неке ствари је Ранко уградио у тај његов систем НТЦ учења. Почео је у Менси и заједно са Урошем Петровићем радио на том систему. НТЦ је Никола Тесла центар по нашем одсеку за даровите у оквиру Менсе и полако је то прерасло у један велики програм који се примењује у многим школама данас.''

ИНТЕРВЈУ  СА НАТАШОМ ТАСИЋ КНЕЖЕВИЋ

Рођена је у Београду. Студирала је Саобраћајни факултет, али своју љубав, соло певање, никад није занемаривала. Певала је годинама у цркви Светог Георгија као солиста, а онда је, као стипендиста принцезе Јелисавете Карађорђевић уписала Академију лепих уметности, одсек соло певање. И већ као студент, у класи професорке Јасне Шајновић, примадоне Београдске опере, и под супервизијом принцезе Јелисавете, почела је да ниже концерте, представе, а њен лирски сопран је из дана у дан добијао лепши колорит. Певачица кристално јасног тона, светле боје гласа и атрактивне појаве, освајала је публику на сваком наступу.

Миа Тодоровић(новинар):

Знамо да сте солиста у Српском народном позоришту у Новом Саду, професорка сте соло певања, добитница награда. Колико је било тешко постићи све ово?

Наташа Тасић Кнежевић:

,,Било је јако тешко постићи све то, али човек када ради, када се труди и када не посустане на првој препреци, онда он може да успе. Например, то вам је као кад имате контролни у школи из неког предмета који не волите баш превише. Учите, учите, али не испадне увек како сте очекивали. Тада кажете себи да ћете се више трудити и наставите да радите и успех ће доћи.Тако је и у животу. Неки пут буде јако тешко, али је битно не одустајати.''

Емилија Јокић (новинар):

Да ли сте у детињству одредили свој пут?

Наташа Тасић Кнежевић:

,, У детињству нисам одредила свој пут. Знала сам да желим да се бавим педагогијом и радом са децом, али нисам знала да ћу да будем једног дана професорка соло певања или оперска певачица. У том погледу нисам одредила свој пут, али сам знала да желим да се бавим педагогијом.''

Теодора Спаасић  (новинар):

Ко вам је помогао у томе?

Наташа Тасић Кнежевић:

,, Помогли су ми родитељи и то је та прва степеница. А касније ми је највише помогла принцеза Јелисавета Карађорђевић.''

Миа Тодоровић (новинар):

Како бисте описали Ваш посао?

Наташа Тасић Кнежевић:

,,Мој посао је јако узбудљив и стресан и захтева одређену припрему што се тиче вежбања, што се тиче концентрације, међутим најлепши део нашег посла јесте управо наша публика и деца''

Лука Живановић (новинар):

Шта је Ваша порука нама младима?

Наташа Тасић Кнежевић:

,, Порука младима је да никада не одустајете. Има једна песма Ане Лазаревић ,,Никад не одустај''. Нека она буде мото. Важно је да никада не одустајете и да верујете јер је вера битна. Све можете да посигнете ако заиста верујете. Морате и много да радите.''

ИНТЕРВЈУ СА АЛЕКСАНДРОМ ФИЛИМОНОВИЋЕМ

Александар је живео у Београду, Москви, Лондону, Њујорку и Лос Анђелесу, и течно говори енглески, руски и српски. Пре похађања Ли Стразберг института, дипломирао је информатику на Ројал Холовеј, лондонском универзитету, а пре тога је завршио 4. београдску гимназију. Такође је члан Менсе, друштва људи са високо натпросечним коефицијентом интелигенције. Осим глумом, Александар се бавио и многим спортовима, укључујући фудбал (у подмладку ФК Рад, а потом у Ол-стар тиму лондонских универзитета), такође је имао спортску стипендију на Ројал Холовеју; Тренирао је и Шотокан карате код сенсеија Масатаке Морија и сенсеија Џејмса Филда, има црни појас; Аикидо је тренирао код сенсеија Мирка Јовандића, као и сенсеија Јошимицу Јамаде; Екстремне борилачке вештине код Мајка Чета; као и доста других спортова, укључујући сноубординг, скијање на води, клизање, јахање, падобранство, одбојку, тенис, вожњу глисера, ски-джета, мотора и аутомобила. Свира гитару, клавир и пева, глас му је бас-баритон. Александар је такође учио стандардне и латино плесове код Пола Пеликора. Познат по свом хуманитарном ставу, Александар је члан Црвеног крста, где је спасилац на води. Учествовао је и у бројним спасилачким подухватима за време катастрофалних поплава на Балкану 2014. Такође је спасио живот једне жене на интерконтиненталном лету у пролеће 2018. године.

Емилија јокић (новинар):

Знамо да сте веома свестран човек. Бавите се глумом, завршили сте информатику, бавите се разним спортовима, певате.

Шта највише волите да радите?

Александар Филимоновић:

,, Највише волим да се бавим глумом, то ми је професија, а у слободно време највише волим да сам са својом породицом, са својим друговима и другарицама и да уживам у својој земљи Србији.''

Миа Тодоровић (новинар):

Како сте започели своју глумачку каријеру?

Александар Филимоновић:

,, Моја мама се бавила уметношћу и певањем још пре него што сам се ја родио, а тата је био спортиста па сам ја волео и спорт и уметност. Бавио сам се фудбалом, али сам одлучио да ми се глума више допада. Уписао сам глумачки институт у Њујорку и то сам завршио, мало сам дошао код нас. Мало сам глумио јер ме нису знали па сам се вратио у Америку и сада тамо правим каријеру. Живот није лак. У глуми се пуно чека. Глума је лепа када гледамо филм, серију или позоришну представу. Међутим, док до тога дође, много пута се човек запита да ли ће нешто да се деси, хоће ли... Некада мора да се раде и други послови. Ја сам био и конобар једно време и возио сам такси у Америци. Све да бих могао да плаћам рачуне да бих могао да се бавим глумом. Међутим, био сам упоран и то су људи који воле уметност, продуценти, редитељи видели и пружили су ми шансу. Ја сад глумим са оскаровцима Џулијом Робертс, Шон Пеном, Еди Марфијем. Овде сам глумио колико сам могао јер ме нису знали. Тамо правим велику каријеру, па ће после бити лакше и овде.''

Теодора Спасић (новинар):

Живели сте на различитим местима. Где највише волите да боравите?

Александар Филимоновић:

,, Волим да боравим у Србији јер овде су ми најмилији људи, људи који су прошли многе ствари успели су да се држе заједно и да се боре и да воле своју земљу. Мени је то најлепше. Све остале земље у којима сам био имају своје предности и мане. Руси су ми јако мили и драги људи, у Лондону је све сређено и уредно и лепо али облачно, а сад живим у Лос Анђелесу где је непреестано сунце и тако имам и кеј и плажу и палме и Холивуд, једино што су ми најмилији далеко. Када би морао да бирам и када ми каријера буде добра ја ћу да се вратим овде да живим.''

Нина Милојевић (новинар):

Који је Ваш животни мото?

Александар Филимоновић:

,, Бити захвалан! То је супер мото. Када човек научи да и када је тужан и када му нешто не иде и када се не дај Боже нешто тужно деси да каже хвала Богу још сам ту и могу да се борим да помогнем себи и другима. Када осетимо захвалност у тешким тренуцима, онда постајемо много јаки и све остало креће да се сређује и можемо да победимо све непријатеље и да постигнемо све што желимо. Значи, БИТИ ЗАХВАЛАН!''